Александар Лукић
ОСТАЈЕ СТИХ
Рогоз
скрива сто сечива нек се зна.
Море,
тушта и тма бодежа.
И по
коју палицу - батину роди до јесени.
Верзија
пендрек.
Мера
до које држим: остаје стих.
Песници
на првом месту мој брат:
тих
чова, брегове одваљује у осами:
источна
понорница. Страшило за савременике.
Око
њега поскакују магарчићи омађијани,
магарчићи
са великим ушима. Одавно оседлани.
Како
рећи истину слепићима
српске
књижевности, под откосом?
Без
бриге, во није побегао са ражња: то је немогуће.
Осредњи
писци наручују за ручак биковину код нас. Па, ето!
Још из
времена комунизма, важи то правило. Рачун без крчмара.
Дроздови
понављају молитву у ваздуху летећи под облацима,
црна
слова птичја - познат потпис. Кога да поштујеш?
Поштеди
писце гуске, брате. Нужан фолклор.
Доста
зајебавања: извесна цимбала!
Читава
књижевност има умиљат поглед
посматрача
кроз прозор: али, џабе не пали. Опа, чико!
У
хладној води, мали пужић смрзнут дрхти, али се свико.
Шта би
рекао старац Чеслав Милош да је жив? Зна ли ико?
Кад би
којим случајем из земље нико: тек та батина!
Неколико
стихова: за меру.
Чуј! А
српска некултура? Ура, на сец!
Душек
бачен у јарузи труне,
насељен
клупком змија.
 |
| Песник Александар Лукић у представи МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ Душана Ковачевића у улози Билија Питона |
Знамо
ми душице, камо стреме сека персе.
Универзитетске
белоушке сикћу у празно.
Држи
се пре за уд, но, за њихов суд. Ради урока.
Нека
се љути, коме је до љутње.
Отпад
ионако заудара. Стари трговци.
Скорела
прича, покварен шмрк.
До
недођије – прашума никла: тежак округ.
Просеци
пут, не оклевај: косу у руке.
Нема коментара:
Постави коментар
Непристојне и коментаре који се не тичу чланка, илити теме, бришемо