ОСТАЈЕ СТИХ / Александар Лукић

Александар Лукић

ОСТАЈЕ СТИХ

Рогоз скрива сто сечива нек се зна.

Море, тушта и тма бодежа.

И по коју палицу - батину роди до јесени.

Верзија пендрек.

Мера до које држим: остаје стих.

Песници на првом месту мој брат:

тих чова, брегове одваљује у осами:

источна понорница. Страшило за савременике.

Око њега поскакују магарчићи омађијани,

магарчићи са великим ушима. Одавно оседлани.

Како рећи истину слепићима

српске књижевности, под откосом?

Без бриге, во није побегао са ражња: то је немогуће.

Осредњи писци наручују за ручак биковину код нас. Па, ето!

Још из времена комунизма, важи то правило. Рачун без крчмара.

Дроздови понављају молитву у ваздуху летећи под облацима,

црна слова птичја - познат потпис. Кога да поштујеш?

Поштеди писце гуске, брате. Нужан фолклор.

Доста зајебавања: извесна цимбала!

Читава књижевност има умиљат поглед

посматрача кроз прозор: али, џабе не пали. Опа, чико!

У хладној води, мали пужић смрзнут дрхти, али се свико.

Шта би рекао старац Чеслав Милош да је жив? Зна ли ико?

Кад би којим случајем из земље нико: тек та батина!

Неколико стихова: за меру.

Чуј! А српска некултура? Ура, на сец!

Душек бачен у јарузи труне,

насељен клупком змија.

Песник Александар Лукић у представи МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ
Душана Ковачевића у улози Билија Питона

Знамо ми душице, камо стреме сека персе.

Универзитетске белоушке сикћу у празно.

Држи се пре за уд, но, за њихов суд. Ради урока.

Нека се љути, коме је до љутње.

Отпад ионако заудара. Стари трговци.

Скорела прича, покварен шмрк.

До недођије – прашума никла: тежак округ.

Просеци пут, не оклевај: косу у руке.

БЕЛАТУКАДРУЗ (Мирослав Лукић)

Мирослав Лукић

Мирослав Лукић (30. јун 1950, Мишљеновац код Пожаревца). Песник, романописац, есејиста, антологичар, професор и издавач.Живи и ради у Београду. Почео је да пише и објављује релативно рано као четрнаестогодишњак.Објавио је преко педесетак наслова. Најпознатије књиге овог писца су:Дневник за Сенковића, Ујкин дом, Трговци светлошћу, Литургија, Месечева свадба, Младост без старости и живот без смрти, Доктор Смрт, У друству пустињских лисица (романи), НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра (антологија српске поезије 20. века; 6 издања), Антологија ФЕНИКС,Песме Боре Мишљеновића, Рајска свећа, Русаљ, Врата Звижда, Песме из романа,Краљевске инсигније (одабране песме, 4 издања), Дубоке песме немогуће љубави; Религија поезије И -ИИ, Уметност маховине, Метафизика у белом одеју, Музеј немогућег ратара (књиге огледа, есеја и критика).
Лукић је своја сабрана дела објавио 2002. године:УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, у 32 књиге. Крајем 2003. објављено је дигитално издање сабраних дела М. Лукића у четрдесетак књига -АРХИВ ТРГОВАЦА СВЕТЛОШЋУ. Крајем 2006. године објављени су Сабрани радови М. Лукића ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ у 22. тома. На овом ЦД публикован је и зборник радова који чини 7 самостално објављениних књига о Лукићу као романописцу, песнику, антологичару, критичару.
Лукић је добио - на великом југословенском конкурсу за поезију Фонда младих талената и редакције листа БОРБА прву награду за поезију, једногодишњу студијску стипендију. Осамдесетих је добио другу награду за прозу "Просветног прегледа" и "Вуково перо" - прву награду за књигу кратких проза у рукопису. Лукић је добио и награду "Дрво живота" за књигу објављених есеја "Уметност маховине" (Едиција Браничево, 2003).
Лукић живи и ради у Београду, као професор,писац и уредник "Заветина". Током 2006. године радио је као уредник новопокренуте високотиражне библиотеке "Мој друг" часописа НАЈ "Наше школе".
Лукић је, иначе, покренуо неколико књижевних часописа, и зборника.
Написано је, када су се појавили Лукићеви романи, пре свега трилогија "Младост без старости и живот без смрти" много похвалних речи о овом писцу;али то нису неумерени хвалоспеви. Заиста, "растући и развијајући се на гранама великих стабала светске књижевности (Данте, Сведенборг, Гете, Јунг...) Лукић је налик на небески бршљан, чији су се врхови и лишће заплели у облаке и муње..."
Лукића су доста хвалили или младји писци од њега или доста старији.
Официјелна српска књижевна критика дуго га је скривала, као маћеха Пепељугу под коритом, али после појава његових књига "Трговци светлошћу", "Кућа светих ратова" то је постало смешно. Лукић је, како је примећено с пуним правом, "схватио и осетио дубоко да овде у овом животу, већ имамо везу са бесконачним - и његова дела то изражавају..."
Више о Лукићу може се сазнати на званичној презентацији Едиције ЗАВЕТИНЕ, која се налази на интернет адреси  ЧУВАРКУЋА

ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ - Сабрани радови